Нетрадиционалне религије у Русији

Поред четири основне религије – православља, ислама, јудаизма и будизма, у Русији постоје и конфесије које се неком могу учинити једноставно егзотичним. Међутим, оне имају и своју вишевековну историју и искрено верујуће присталице.

Староверници

Староверници су се појавили у Русији у 17. веку због раскола православне цркве. Године 1654. цар Алексеј Михајлович и патријарх Никон донели су одлуку о „исправљању” богослужбених књига и осликавања икона по грчким правилима из тог доба. Последице реформе одразиле су се, поред осталог, и на обреде: крштење са два састављена прста замењено је крштењем са три прста. „Алилуја” се почела изговарати три пута (а не два као пре), литије, које су се до 1654. године кретале у правцу кретања Сунца, почеле су да се крећу у обрнутом смеру. Људи који нису хтели да се одрекну вере отаца и који нису прихватали реформу, тада су се одрекли црквених тајни и свештеника. То су староверници или старообредници.

У царској Русији до 1905. године и у годинама совјетске власти староверници су драстично прогањани. Због тога су многе заједнице биле присиљене да беже, па су се расејале по читавом свету. Руски староверници живе у Румунији, Италији, Бугарској, Канади, САД, Аустралији, Аргентини, Уругвају, Бразилу, Турској и Сирији.

Остали су они и у Русији. Данас овде има око два милиона старообредника, али је тај број сасвим услован, пошто многе заједнице живе на северу земље, у забитим местима Сибира, и оне по правилу избегавају контакте са спољашњим светом. Један од центара старообредника налази се у Москви.

Старовернички обичаји веома су строги – у погледу постова, молитви и службе. Влада драстична забрана конзумирања алкохола и дувана. Жене и мушкарци у храму стоје одвојено, а при том жене морају имати мараме на глави, а забрањено им је да улазе у панталонама. Мушкарци не смеју да брију браду.

Шаманство

Шаманство (шаманизам) један је од најранијих облика религије, настао још у каменом добу. У Русији се ширио међу народима крајњег севера и Сибира. Назив религиозног култа потиче из евенкијског језика, у коме „шаман”, „саман” значи узбуђен човек, човек у стању екстазе.

Шаман по правилу компримира у себи функције врача, носиоца сакралних знања, митолошких, поетских и културних традиција. Често шаман преноси са поколења на поколење и тајне националних уметничких заната, као што су резбарење на кости или такозване религиозне скулптуре.

За шаманизам је карактеристична представа о томе да се васиона састоји од три света: Горњег, у коме обитавају искључиво духови, Средњег, где заједно са духовима живе људи, животиње и биљке, и Доњег у који одлазе душе умрлих.

Шаманисти верују у различите зле и добре духове који утичу на живот и смрт човека, изазивају код њега болести, обезбеђују му срећу и осуђују га на несрећу. Приврженици шаманизма верују да шаман може утицати на духове, бити посредник између њих и људи. Централни ритуал култа је такозвано камлање, за време кога шаман у стању екстазе комуницира са духовима.

Шаман се постаје углавном по наследству. Сматра се да после смрти шамана његов дух прелази на потомке и духови међу рођацима умрлог шамана сами одабирају људе у које ће се преселити. Сваки шаман има стриктно одређену, на основу његовог положаја и нивоа припреме, количину шаманских атрибута, без којих не може да прође ни једно камлање. Најраспрострањенији међу њима су огртач, капа, даире и чегртаљка. Шамански огртач шије се од коже оваца или коза, или пак од вунене тканине – сукна, са нашивеним апликацијама змајева, направљених од разнобојних трачица и реса. Други детаљ шаманског огртача су увезане у чворове кожне узице дужине око 15 сантиметара, нашивене на леву и десну страну огртача, које шаману служе као крила.

Детаљи шаманске одеће имају сасвим конкретан, примењени значај. Значај неких детаља је и изгубљен, пошто нико не зна чему служе, а њихово присуство на одећи одређује се традицијом, памћењем да се они морају налазити баш ту где јесу.

Капа шамана код Тувинаца и Алтајаца је у облику траке, на чијем горњем рубу су нашивена орлова пера – 40 великих и 20 малих. На траци су насликане очи и уши, којима се изражава шаманска способност да виде и чују. Друга варијанта шаманске капе, веома распрострањена код Бурјата, јесте метални обруч, на који се причвршћују два рога ради страшења злих духова. Такву капу зову „круном” и сматра се да је могу носити једино шамани из вишег реда, они „крунисани”.

Атрибут снажних шамана су и шаманске даире. Праћен звуцима даира шаман испушта крике, којима имитира гаврана или кукавицу. Даире се након посебног обреда оживљавања сматрају теглећом животињом – коњем или јеленом, на којој шаман путује у Горњи свет, ударајући „животињу” чегртаљком, осмишљеном у облику корбача.

За време камлања, које се углавном обавља у циљу лечења и у присуству болесног и његове родбине, шаман, понирући у стање транса, призива духовепомоћнике и удара у даире, на којима – тој својој оживљеној „животињи” – путује у свет духова са циљем да примора зле духове да напусте болесног и самим тим га излечи. О перипетијама свог путовања и борби против злих духова шаман прича присутнима, емоционално чинећи покрете којима се изражава хватање у коштац са злим духовима, извикујући магичне молитве у поетском изразу.

За време совјетске власти шаманизам се третирао као остатак прошлости и није био прогањан. Сматран је унутрашњом ствари малих народности, једном од компоненти својствених њиховој заосталости, а можда и самобитности. Зато та традиција, њен континуитет, никада нису прекидани. Данас у националним регионима Русије локалне власти у оквирима развоја националне самосвести на све начине стимулишу, па чак и финансирају на државном нивоу, као на пример у Туви, развој шаманских традиција.

Духоборци

Духоборство је хришћанска струја која се залаже за чистоту вере. Настало је крајем 18. века у чернозјомним областима Русије. Власти царске Русије, у којој је православље било државна религија, водиле су одлучну борбу против духоборства. Године 1801. сви духоборци су насилно пресељени на Крим. Међутим, учење се почело активно ширити међу украјинским сељацима и 1841. године на основу царског указа духоборци су пресељени у Закавказје, у планинске рејоне Грузије.

Духоборци су се бавили сточарством, земљорадњом, прерадом пољопривредне продукције. Осамдесетих година 20. века заједница духобораца на територији Грузије бројала је шест хиљада људи. Масовни егзодус духобораца из Грузије у Русију и Канаду почео је почетком деведесетих година прошлог века, после распада СССР-а. Тада је Грузију напустило око четири хиљаде духобораца. Влада Русије донела је одлуку да им се пружи помоћ приликом преласка на територију Руске Федерације.

Данас већина духобораца, пресељених из Грузије у Русију, живи у Тулској области, у централној Русији. Вративши се у историјски завичај, духоборци су задржали сопствене каноне живљења. Према њиховом виђењу ствари, њихова се мисија састоји у томе да на земљи граде мир и братство у духу Божије правде. Духоборци не признају никакве традиционалне црквене обреде, изузев обреда склапања брака. Духоборци не признају ни Стари, ни Нови завет, иконе, тајне, институт светих. Они верују у оваплоћење светог духа у живим људима и могућност непосредног комуницирања човека са Богом. Руководилац секте сматра се Христом од крви и меса и он сам себи бира наследника.